О НАМА

---

ИСТОРИЈАТ ОПШТИНЕ ДОЊИ ЖАБАР

У далекој прошлости овај крај (Посавина), гдје се налази и општина Доњи Жабар, био је мочваран, ненасељен и пуст,са пуно шума. До 1548. године била су евидентирана насеља: Црквина (данашње село Црквина код Шамца, Огудовац са орловим Пољем (данашњи Обудовац чији је заселак Орлово Поље, Чремошница (садашње село Трамошница, код Градачца) и Жабар, то је било заједничко име за Горњи и Доњи Жабар.
Доњи Жабар је био на нижој надморској висини, доле, па је и добио име Доњи Жабар.Први пут под овим именом спомиње се 1848.године када је одржан састанак турског везира Тахирпаше у Травнику са кнезовима потлачене хришћанске и кришћанске "раје" за увођење новог данка званог "трећина".Овај посавски крај био је давно насељен што се може закључити по православном гробљу у Горњожабарском засеоку Четница које датира из 1500.године. Долина ријеке Саве у сјеверној Босни, Посавина, била је насељена у камено, гвоздено и бронзано доба. Нађени новчићи у селу Толиси, код Орашја јасно указују да су у овом крају били Римљани који су покушавали да исушују мочварно и ритско земљиште у овом дијелу Босанске Посавине.
Падом Западног Римског царства ови крајеви падају под власт Гота,а затим Авара. Од IV до VII вијека Босанску Посавину освајају Бугари и Византија. Почетком XV вијека долазе Мађари и остају до 1463. године и пада Босне под турску власт. Од 1548. до 1683. године турски каравани на коњима ишли су са товарима млетачке соли кроз овај посавски крај. Велики каравани носили су сировине за извоз на коњима и гвожђе из Вареша за Брчко, одакле се та роба даље преносила лађама за Србију. Ови каравани су ишли од Тузле и пролазили покрај православног гробља у Доњем Жабару. Т у су прелазили рјечицу Бријежницу на што подсјећа назив двије њиве које се зову "Бродови" што значи да се ту "бродила" Бријежница и ишло се даље према истоку. На мјесту гдје су се каравани заустављали, да би сачекали једни друге, у засеоку Доњег Жабара "Коштанбари" назив је те њиве "Трубило" јер су ту први каравани трубили на трубе и давали поуздан знак гдје се налазе.

---

Протина буна

За вријеме турске власти уведени су бројни намети, харач, у виду "десетине" и "трећине" па је чак уведен и порез на малу хришћанску / кришћанску дјецу што је изазвало велико незадовољство и бунт у народу. Дошло је до велике буне у православном и католичком народу и та побуна је захватила села од планине Требаве до ријеке Саве и даље на исток до Брчког.Названа је Протина буна јер је на челу побуњене "раје" био Стеван Поповић, прото у православној цркви у Орашју, које је тада било српско село. Договор о подизању оружане побуне постигнут је у селу Жабару у прољеће 1858.године у засеоку Липик.
Нови турски везир Тахир-паша који је на везирски положај дошао 1857. године позива кнезове из ових побуњених села и њихове бегове на договор о плаћању новог пореза "трећине" што је прелило чашу огромног незадовољства. На овај скуп позвани су: из Жабара - кнез Стијепо Стојишић, из села Матића-кнез Паво Микић, из Доње Махале - кнез Маријан Москаљевић и из Толисе - кнез Мика Недић.
Буну посавских земљорадника угушила је регуларна Турска војска из Стамбола.Турци су у свом бијесу запалили више кућа у Жабару, Обудовцу и другим мјестима и убили више мирних тежака који се нису сакрили јер су мислили да нису ником ништа криви. Устаници су цијели први дан борбе пружали жесток отпор на Липику, Дугој Њиви-селу код Градачца и под Требавом, све док су имали довољно муниције.Остало је забиљежено да је барјактар у Протиној буни био Јаков Живковић из Човић Поља(село које припада Општини Доњи Жабар) у октобру 1858.године на Липику.У тој борби се истакао и Иљо Мирковић из Доњег Жабара, Јован Калиновић из садашњег Пелагићева, Цвијетин Бабић из Слатине, Мићо Зеленкић из Крепшића и Глиша Прибојац из Брчког.

До 1992.године подручје Општине Доњи Жабар било је у саставу Општине Орашје.Почетком несрећног грађанског рата у БиХ 1992.године, ово подручје које чине села са српским становништвом, издваја се из општине Орашје и припаја Српској Републици Босни и Херцеговини и функционише у саставу Општине Шамац. Значајан дио становништва Орашја српске националности,одмах по отпочињању ратних сукоба преселио се на садашње подручје Општине Доњи Жабар и поново засновао сопствена домаћинста.
Народна Скупштина Републике Српске, уважавајући вољу грађана овог подручја, на сједници од 21/22 јула 1993.године формирала је самосталну Српску Општину Орашје, која је под тим називом функционисала до 1997. године,када је промијењен назив у Општина Српско Орашје. Поштујући Одлуку Уставног суда Босне и Херцеговине бр. У 44/01 од 22. 09. 2004. године, а у складу са Одлуком Уставног суда БиХ бр. У 44/01 од 27. 2. 2004. године,и уважавајући мишљење Скупштине општине Српско Орашје,Народна Скупштина Републике Српске, на сједници одржаној 27. јула 2005. године доноси Закон о измјенама Закона о територијалној организацији Републике Српске којим, између осталог, мијења назив Општине Српско Орашје у: Општина Доњи Жабар.
Општина Доњи Жабар се успјешно развија, упркос томе што је као самостална јединица локалне самоуправе почела са функционисањем "на ледини" без основне јавне инфраструктуре. Међутим,воља грађана за својом аутономном јединицом локалне самоуправе била је јача од свих недостатака.
Убрзани развој и насељавање, који су засновани највећим дијелом на развоју приватне иницијативе и успјешним привредницима који су од почетка свог рада примјењивали европске стандарде, посебно у аграру и индустрији сточне хране, саобраћају и трговини, као и на традиционално вриједним домаћинствима, у потпуности и суштински оправдавају постојање ове Општине и довољан су разлог да народ овог подручја са осмјехом и оптимизмом гледа у будућност. Уосталом, то показује и доказује чињеница да Буџет Општине Доњи Жабар задовољава у потпуности потребе јавног финансирања, и не само то, већ и омогућује интензивно улагање у изградњу инфраструктуре, путева и друге капиталне инвестиције. Једном ријечју, Општина Доњи Жабар је једно велико (г)радилиште.